Svašta čoviku prođe kroz glavu ovih dana. Vrimena kolko oćeš, po cili dan. Nigdi ne iđeš, ništa ne radiš, onda moraš šta i promislit. Tako san ja ima zgodu s mojim susjedom. Izeša on prid kuću, dosadno mu, ne zna kud će, ne zna šta će. I žali mi se da je dosadno. Ja od zajebancije reko: Evo ti kod mene knjiga kolko oćeš, uzmi koju pa se zabavi ! On se zaceno od smija. Pa da san ja tijo čitat ne bi osta na šest razreda. Onda smo nastavili diskusiju o šparogama i još nekim drugim krucijalnim temema suvremenosti.
Gledan onaj jadan svit šta in je potres razvalijo kuće. Umisto da se šta napravi odma nama, najprvo se čeka valjani zakon pa će se onda pomoći siguro deset posto, a ne pet ka šta su odma rekli. Sićan se ja dobro Savkinih kredita zbog potresa sedamdesetih godina. Dalo svima i svi zadovoljni. A meni je stvarno ža Zagreba. Onaj centralni dijo šta je strada pari ka lipi muzej na otvorenom. Sve je to sada razvaljeno. Tuda san proša miljon puta ka student. Ti ne moreš a da se ne zaljubiš u taki grad. Odma ti pane na pamet kud si šeta, s kin si šeta, di si ijo, di si se opijo, ma svega se sitiš. Meni je najveći gušt bijo kad bi vidijo kloju poznatu facu s televizora. Tako san jedanput srejo Đimija Stanića. Ja njemu ki da smo po cili dan skupa: Bog, Đimi, kak ste? On meni, ka pametan čovik, odma odgovori: Fino, mladi gospon! Još mi je da svoju sliku s potpison. I dan danas je čuvan. Kad iz Drniša odeš u Zagreb, tijo ne tijo, zaljubiš se u taj grad. To je vrime kad studiraš, kad si mlad, kad ti je sve lipo, kad zriješ ka čovik daleko od materini skuta. I sad ih tresne potres.
O koroni neću njanci niti riči. Sve televizije i sva radija po cili dan o tome. Najcrnje je kad čuješ kolko je svita umrlo. Na iljede Taljanaca, Španjolaca, Amerikanaca, Engleza, ma po cilon svitu. Onda rečeš, ajde dobro da nije kod nas tolko ki u njizi mrtvi. I vidiš da si reka budaleštinu. I jedna smrt je previše. Svi ti ljudi imali su žene, muževe, dicu, familije, unučad, prijatelje. Sve je to, učas, ošlo u ništavilo. Uvati te zebnja kad će ta suluda i bezdušna spirala smrti stati.
Šta more mali čovik učinit i potresu i koroni ? Ništa. Bude mi tužno kad vidin starčad kako sa suzama gleda napuklu kuću, kako sa suzama sprema tangana jaja i žali kako ovaj put, zbog korone, neće doć ni dica, unučad ni prijatelji. Valjda tako mora biti.
Onda ono glavno. Stalno se mislim kako je tim ljudima šta žive u velikom gradu. Lipo je bit u Zagrebu. Ima tamo sve. Čak sam i ja bijo par puta u kazalištu, ima fakulteta, škola, galerija, knjižnica, kina, sporta svake vrste. Ima zgrada s priko petnaest katova. Imaju liftove pa se vozaju gori doli. Kako oni gori dovezu kredencu, katrigu ili frižider ? Kako se oni sad osjećaju ki u kakvoj kebi ? Ne smiš vanka, jer u tolikoj zgradi ti si učas u masovnom okupljanju. Di ćeš šta opremit, otić po kruv, po manistru !? Di god iđeš, sve je daleko. Živiš u svom gradu a moraš ić autobuson i tramvajom. Tamo amo. Ako iđe svojin auton, plaća parking, troši benzinu.
Da san pulitičar sad bi reka da ću izbacit glavnu tezu. To je da je puno lipše i zdravije živit u malom mistu. Ja izađen isprid kuće u vrta. Nema pamidora, nema salate, ali ima trave, cvića, cedar, višnja, maslina, ima ljubice. Sidin u sjenici dok ovo pišen. Neman potrbe opće palit auto kad iđen po gradu. Sve je na pet minuta šetnje i to nalagano. Tako ne trošin benzinu, ne plaćan parking. Doduše, u nas se inače ne plaća parking. Kolko triba u Šibeniku za prošetat od Njivica do Vidika? Ima da te nema. Puno svita u svojim vrtlima ima svu svoju verduru. Svaka mala vridi. U ovoj eri reduciranog kretanja, izlazak u vrta i zabava s motikon pari ka svojevrsni piknik. Čovik se i umori i upoti, al bude mu drago, ispuni se srce i duša. Zato mi uvik panu na pamet ljudi iz gradskih stanova. Zorom se dižu, u tramvaj, u gužvu pa na rađu. Ja se ustanem kad me volja, poslin kave oden u kanjon Čikole, odma uz kuću. Uživam gledat klisure i slušat žubor polupresahle Čikole. Korono, korono, kad ćeš i ti proć?!